Rano detinjstvo je najkritičniji i najranjiviji period u razvoju svakog deteta. Deca koja ne dobiju zaštitu i negu, verovatno će u razvoju, kao i u odraslom dobu imati emocionalne poteškoće, ma koliko se trudili da kasnije nadoknade izgubljeno.

Privrženost označava emocionalnu vezu između malog deteta i osobe odnosno osoba koje o njemu brinu upravo zato što je taj, prvi odnos, osnova za kasniju komunikaciju i interakciju između roditelja i deteta, ali i način na koji će dete postojati i odnositi se u odnosima sa drugim bliskim osobama u svojem životu (prijateljima, partnerima i na kraju svojom decom).

Uloga roditelja u razdoblju ranog djetinjstva (posebno prve 3 godine života) neizmerno je važna. Način kako roditelj brine o detetu ima značajan uticaj na razvoj deteta.

Već u periodu od 6 meseci majčina usklađenost sa odojčetom počinje da ga učii koja su emocionalna stanja prihvatljiva za druge ljude.

Majčini strahovi, želje, ideje o prikladnosti, osećaj sramote i vlastite fantazije postaju važne te određuju koji aspekti detetove ličnosti će se poticati i razvijati, a koji će se potiskivati i nestati.

Majka koja se uživljava samo u određeni deo detetovog unutrašeg života – koja vrednuje npr. samo njegovu pobuđenost, angažman i aktiviranost, a ne i pasivnost, ili koja obraća pažnju na dete samo kad se ono oseća loše, a ne i kad se osjeća dobro – pokazuje detetu koji deo sebe treba pokazivati u interpersonalnim odnosima. Svojim ponašanjem i reakcijama mu takođe pokazuje da ga razume ili ne razume te može li svoja osećanja deliti s drugima.

Usklađenost majke i deteta smatra se osnovom za sve aspekte psihološkog razvoja deteta i utiče na vrstu privrženosti koju dete razvija prema majci.

Kvalitetna briga od strane majke, odnosno staratelja, omogućuje detetu stvaranje pozitivne slike o sebi pa dete sebe doživljava vrijednim da bude voljeno i kompetentnim, a druge ljude doživljava kao osobe koje će biti dostupne kad su mu potrebne i s kojima može biti blizak.

Dakle, osećaj sigurnosti koji je nastao iz odnosa privrženosti između majke (ili oca) i deteta stvara osnovno poverenje ili nepoverenje u odnosu, na način na koji će okolina reagovati na potrebe deteta.

Ovaj odnos je baza na kojoj se grade svi daljnji odnosi i kapacitet deteta da uspostavi pozitivne i harmonične odnose, u vezama, u braku, u prijateljstvima.

Takođe, odnos roditelja prema detetu ima svoje korene u njihovom ranom detinjstvu. Roditelji koji imaju dugu istoriju neprihvatanja i neuvažavanja od strane figura privrženosti (od strane majke, oca), vrlo teško stvaraju odnose poverenja s drugim ljudima. Oni su odrasli znajući da njihove potrebe neće biti zadovoljene, da će ih značajni drugi odbaciti, prema njima se ponašati neprijateljski ili im biti psihološki nedostupni. Sebe doživljavaju kao nepotpune, bezvredne i nesposobne. Zato je dobro da i roditelji koji ne uspijevaju uspostaviti emocionalno blizak odnos i dobru komunikaciju sa svojom djecom, uz stručnu pomoć koju potraže za djecu, također povežu i svoja emocionalna iskustva iz prošlosti sa sadašnjim odnosom prema vlastitom detetu.

Za razvoj sigurne privrženosti, a kasnije i bliskog emocionalnog odnosa sa detetom važno je da se pitamo dvije stvari:

Što je ono što je potrebno mojem detetu?

Što je ono što je meni potrebno da bih mu to mogao/mogla dati?

Često deci dajemo ono što mi mislimo da je nežnost ili sigurnost ili bliskost ali na način ali na način koji deci nije potreban i time zapravo zadovoljavamo svoje, a ne dečije potrebe.

Posmatrajte svoju bebu, upoznajte je, istražujte je i uskoro ćete sve bolje znati što joj treba. Ne brinite, deca su puna razumevanja i neće vam zameriti ako ponekad ne shvatite odmah.