Tema ljutnje i agresije vrlo je česta, kako u razvojnoj, tako i u psihologiji odraslog doba. Neizbežna je. Osim toga, vrlo često poprima negativnu konotaciju. Biti ljut često se vezuje s impulsivnošću, nemogućnošću kontrole, a zatim i osudom okoline. Agresija je vezivana uz termine fizičke agresije, verbalne agresije…u svakom slučaju,  shvata se kao nepoželjni oblik ponašanja i izražavanja.

Delimično to je tačno. Uprkos tome, važno je imati na umu da agresija kao takva nije nužno loša. Agresija je sastavni deo našeg životapotrebna je kako bismo se „energizirali“ i pokrenuli za akciju. Agresija je energija.

Ljutnja je emocija, jednako kao i sreća, tuga, ljubomora itd. Ona je osećaj koji se javlja kao rezultat frustracije jer de ne može doći do željenog cilja, a ispod ljutnje se zapravo nalazi ono autentično, bilo to strah, tuga ili bol.

Način na koji izražavamo ljutnju u velikoj meri je kulturno uslovljen. Tako je mnogo prihvatljivije da su dečaci ekspresivniji u izražavanju ljutnje, dok se od djevojčica od malena (što svesno, što nesvesno) očekuje da budu „dame“.

Da li je ispravno negde na sredini? Pomaže li nam kada postanemo svesni da „ljutnja nije samo ljutnja“ da nema krivih osećanja? Ono za što jesmo odgovorni je naša akcija, na nju možemo uticati. Tačnije, ne ljuti mene neko već „ja sam sebe ljutim TAKO što određeno ponašanje/događaj percipiram na određeni način/ugrožavajuće. Stoga, možemo sagledati šta me ljuti, zbog čega i kako se snalazim s tim osećanjem. Postoje ljudi koji „nisu nikad ljuti“, ljutnja im je stran pojam. Postoje i oni koji su stalno ljuti, da ne govorimo i agresivni.

Smatram da je važno biti svestan svoje agresije, kako ne bismo proveli život pasivno agresivni, kontinuirano psihosomatski bolesni ili pak nešto treće. Takođe, učiti našu decu da je u redu biti ljut a jednako tako ih učiti kako se nositi s ljutnjom čini mi se izuzetno važnom životnom lekcijom.

U nastavku je nekoliko kratkih i jednostavnih uputstava kako pomoći detetu da nauči da se nosi sa ljutnjom i kako je na adekvatan način izraziti.

Shema podučavanja deteta u upravljanju sopstvenom ljutnjom predlažem da izgleda ovako:

1.    prvo vi umjesto deteta imenujete njegovo stanje – „ti se ljutis“ – i imenujete i mogući uzrok

2.    postupno dete učite da se ljuti i povezuje svoja osećanja sa konkretnim uzrokom

3.    istodobno dete uči rečima da izražava svoje želje i potrebe i postiže da drugi shvate što mu treba:“Želim…“, „Sada želim da vi…“

4.    dalje vi ulazite u pregovore sa detetom o uslovima pod kojima može dobiti šta želi:“Dati ću ti šta želiš, ako…“

Tipična greška roditelja sastoji se u potiskivanju osećaja ljutnje u detetu i potpunom zabranjivanju svakog ispoljavanja agresije s detetove strane. Razlog tome je STRAH. Roditelji se boje da će dete postati „asocijalno“ i da neće voleti svoje roditelje. Dublji razlog krije se u nesposobnosti roditelja da upravljaju vlastitom ljutnjom, koju su im u djetinjstvu jednako tako „zabranjivali“ da osećaju.

Postoji li usađena fantazija da „ako sebi dozvolim ljutnju, ona će eskalirati i dovesti do strašnih posledica“?  

Roditelji ne bi smeli posramljivati dete i prigovarati mu zbog njegovih osjećanja i zato što nije u stanju da obuzda agresiju.

Biće loše ako dete zaključi „Ljutim li se, znači da sam loš; a budući da se ponekad ne mogu ne ljutiti, ljutim se još jače, ljutim se i zato što mi zabranjuju da se ljutim.“

Rezultat je taj da dete neće da nauči  da kontroliše svoju agresiju već će samo da naučii kako da je potiskiuje a to ga oslabljuje i lišava mogućnosti da nauči da vlada sobom.