Polako ali sigurno dolazi i upis deteta u školu. Većina roditelja doživljava prelazak svog deteta iz vrtića u školu kao veliku prekretnicu, kako u njegovom, tako i u svom životu. Razumljivo, naravno.

Kako će dete percipirati polazak u školu, u velikoj meri zavisi od stava samog roditelja. Ukoliko školu doživljavamo kao nešto pozitivno, mesto gde će dete učiti, sticati nova prijateljstva, družiti se – verovatno je da će dete sa osmehom krenuti u školu.

Ako i sami nismo sigurni „kako će se dete snaći“, da li će „moći sedeti na miru“, „da li će se sa nekim sprijateljiti“, dobro je proveriti da li je taj strah stvarno opravdan ili je pitanje normalne roditeljske zabrinutosti.

Šta je to što se procenjuje kod deteta pre polaska u školu?

Važno je da je dete telesno spremno za školu s obzirom na godine, to se primarno odnosi na visinu, težinu i mišićnu snagu deteta.  

(*predškolac voli da bude u pokretu, spretan je, koristi se priborom za jelo, vezuje pertle na cipelama; pravilno drži olovku, voli da crta, piše, reže)

Bitna je i kognitivna spremnost za školu, koja uključuje:

– predznanje o sebi i svojoj porodici (ime i prezime (svoje i roditelja), adresu i broj telefona, siguran put od kuće do škole…)

– prostornu orijentaciju (desno, levo), vremensku orijentaciju (danas, juče, sutra), poznavanje količina i veličina

– brojanje (min do 10) i računanje (sabiranje i oduzimanje na konkretnom materijalu do 10)

– pamćenje i reprodukcija pesmica i priča

– dobru pažnju (oko 15-20min, namerna pažnja)

– razlikovanje i imenovanje boja; razvijenost grafomotoričkih veština  

Presudni faktor za procenu deteta nespremnim za školu najčešće bude manjak emocionalne zrelosti, velika zaigranost, nezainteresovanost za školsko gradivo (i predškolsku pripremu za školu), nemogućnost usmeravanja pažnje i koncentracije na dati sadržaj. Mnogo ređe deca kaskaju u kognitivnom aspektu razvoja.

Znamo i iz sopstvenog iskustva da uspešni ljudi nisu oni koji su „iznimno pametni“ već oni koji su snalažljivi, saradljivi; oni znaju da procene bitno od nebitnog, „kada je dobro nešto reći, a kada prećutati“, ukratko – to su ljudi koji su socijalno vešti.

U predškolskoj dobi, socijalna spremnost za školu podrazumeva:

– ostvarivanje uspešne komunikacije s vršnjacima i učiteljima i mogućnost saradnje s drugima

– poštovanje dogovorenih pravila, usvajanje društvenih normi

– kulturno ophođenje (hvala, molim, izvoli, oprosti)

– saradnja i deljenje s prijateljima i rešavanje malih sukoba dogovorom

– izražavanje vlastitih želja i potreba i uvažavanje tuđih

– komunikativnost i asertivnost (znati reći „ne“, odoleti pritisku vršnjaka)

Emocionalna spremnost za školu usko je vezana za socijalnu spremnost, a odnosi se na to da je dete postiglo određeni stepen stabilnosti. Lakše kontroliše emocije nego u prethodnim fazama razvoja, viša mu je visina tolerancije na frustraciju i lakše podnosi neuspeh.

Od roditelja se dete u ovoj dobi odvaja bez većeg straha.

Sada je spremno da čeka na zadovoljenje svojih želja i potreba.

Dete ima uglavnom pozitivnu sliku o sebi te je samostalno u brizi za sebe. Takođe, motivisano je za učenje i pokazuje interes za isto.

Govorna spremnost za školu odnosi se  na izgovaranje glasova čisto i razgovetno. Dete može na temelju slušanja rastaviti reči na glasove i spajati glasove u reči (glasovna analiza i sinteza: nos = n-o-s; r-u-k-a = ruka); razume i sledi verbalna uputstva; izriče rečima što želi, treba, misli, oseća; sluša i učestvuje u grupnom razgovoru; pripoveda u logičnom rasporedu (početak-sredina-kraj)

Za kraj, imajte na umu da i deca imaju brojna pitanja vezana za početak škole:

Šta se očekuje od mene, Šta će biti ako… Ko me (ne)voli… Ko je najjači… Zašto svima ide bolje nego meni? Zašto me učiteljica ne voli? Zašto sam tako glup? Zašto…?

Posvetite razgovore sa decom na tu temu, slušajte dete i uvažite njegove misli i osećanja.