Ljuti li se vaše dete kad nije sve „uz crtu“, kad ne nacrta savršeno? Kad ne recituje pesmicu savršeno? Kad mu nije sve po planu i kako je zamislilo da treba da bude? Da li imate osjećaj da je „non-stop“ u nekim pravilima, normama, očekivanjima kako bi stvari trebale biti/izgledati.
Prema definiciji, perfekcionizam opisuje osobu koja je zadovoljna jedino s najvišim standardima.
Kad malo razmislimo o temi perfekcionizma, kao da više nije jasno da li je to dobra ili loša osobina. Društvo u kojem živimo koncipirano je na način da pdsotiče, promoviše i ceni izvrsnost, uspešnost i takmičarski duh. Važno je „iz kakve si porodice“, kakve si imao ocene u osnovnoj školi, da li si išao na takmičenja ii koja. Koji si bio na tekmičenjima. Ne znam dobijaju li se ekstra bodovi za upis u gimnaziju ako 3x nedeljno pomažeš starima i nemoćnima?
Važno je biti zgodan, uglađen, ne predebeo, ne pretanak; imati porodicu sa dvoje dece, dva automobila i dobrog muža/ženu.
Kao da smo svi „ušemljeni“ u socijalne norme, kalupe i ni sami se ne osećamo dovoljno uspešno ukoliko ne odgovaramo tim istim normama.
To je faktor sredine, koji u svakom slučaju utječe na nas kao ličnosti.
Jednako tako, genetika igra svoju ulogu. Neko po prirodi ima crtu perfekcionizma a neko je „flegma“ od rođenja. Neko ima modele u porodici koji funkcionišu na način da „nikad nije dovoljno dobro“ a neki ipak odrastaju s „tri je kraljevska ocena“.
Kako onda odrediti da li je perfekcionizam nešto oko čega trebamo brinuti ili pak biti ponosni? Vjerujem da je pitanje balansa.
Naime, biti na ijednom kraju pola nije dobro. Važno je biti fleksibilan i prilagodljiv u datoj situaciji. Znati procenti da je posebnost potrebna, pitanje je životne mudrosti. Isto tako, uživati u nekim drugim situacijama, takve kakve jesu, bez da je važno koliko su uspešno ili savršeno odrađene, takođe mislim da je životna veština.
Danas društvo ceni perfekcionizam. Koji šef prigovara jer mu je radnik perfekcionista?
Istovremeno, verujem da bi svaki perfekcionista ponekad hteo biti „jednostavan, bez nerealnih očekivanja“ zbog svojih živaca i konstantnog nezadovoljstva i frustracija. Temeljna emocija u pozadini perfekcionizma je sramota.
Zato, predlažem da pratite svoje dete, i pokušate proceniti da li je i ono perfekcionista. U nastavku predlažem nekoliko ideja za ublažavanje negativnih obeležja perfekcionizma.
Ovi znakovi mogu vam pomoći da prepoznate je li vaše dete na putu da postane perfekcionista:
o Je li vaše dete vrlo uredno? Postaje li vrlo uzbuđeno u okruženju koje je neuredno ili neorganizovano?
o Ponaša li se kao da mora savršeno da obavi zadatke da bi vam udovoljilo?
o Pridaje li prevelik značaj detaljima u svom radu? Npr. stalno briše deo crteža i ponovno crta dok nije zadovoljno.
o Kritikuje li često svoje prijatelje? Ljuti li se često na svog saigrača ako pravi greške za vreme utakmice?
Kako pomoći djetetu da izbegne zamke perfekcionizma?
o Ne izražavajte ljubav samo kad dete ostvari uspeh
o Pohvalite trud, a ne rezultat
o Pružite dobar primer, pokažite detetu da se trudite, borite
o Pokažite kako da toleriše nered (s vremena na vreme je u redu da neke stvari budu neuredne)
o Smejte se s detetom, našalite se na račun „grešaka“
o Budite što opušteniji, koristite prilike za odmor, relaksaciju
o Ne prosuđujte druge na temelju uspeha, neka dete od vas nauči da prihvata ljude bez da ih deli na dobre i loše
o Ne kupujte skupe poklone i nemojte davati nagrade za svako detetovo postignuće
o Ne upoređujte dete s drugom decom i njihovim uspesima