Kutak za roditelje

01. Prilagođavanje deteta na vrtić

Vaš mališan je krenuo u vrtić? Kao što ste i sami svesni, period koji sledi predstavlja veliku prekretnicu u životu vama i vašem detetu.

Kako bismo vam olakšali prilagodbu, donosimo vam nekoliko korisnih informacija i savjeta.


PRVIH DANA BORAVKA U VRTIĆU DETE MOŽE:

•oštro protestovati

•svoju bespomoćnost da izražava nesrećnim plačem i pasivnošću

•da odbija kontakt sa vaspitačem, ili suprotno tome, da bude potpuno orijentisano na njega

•čvrsto da drži svoju dudu, bočicu, gazu (prelazni objekt)

•odbijati hranu ili slabo jedu

•kratko i nemirno ili uopšte neće da spavaju

•da se ljuti, što ne može izmeniti situaciju, izražavaće će vrištanjem, zvanjem mame i tate, agresijom usmerenom na drugu decu, ovaspitače, stvari itd..

 

PONAŠANJA RODITELJA koja će olakšati detetovo prilagođavanje na vrtić:

•pozitivan stav roditelja prema vrtiću

•poverenje u osobe koje će se u vrtiću brinuti za njegovo dete

•boravak s detetom u vrtiću tokom prvog dana

•aktivno uključivanje roditelja u igru i aktivnosti u razvojnoj grupi.

•redovno dovođenje deteta u vrtić; svakodnevnim dolaskom dete uči redosled radnji (dolazak u vrtić - odlazak roditelja - boravak u vrtiću - povratak roditelja nakon određenog vremena)

•doneti stvar uz koju je dete emocionalno vezano (dudu, flašicu, gazu, ćebence, omiljenu igračku i sl.) i uz koju se može umiriti (tzv. prelazni objekt)


Kada ostavlja dete u vrtiću RODITELJ TREBA:

•u terminima koje dete razume, definisati količinu vremena koju će dete provesti samo, bez roditelja (npr. "idem na posao" i sl.).

•naglasiti potpunu verovatnost svog povratka ("kad to obavim vratiću se po tebe")

•navesti vaspitača kao osobu koja će se brinuti o detetu ("teta će te čuvati dok se ja ne vratim")

•definisati aktivnosti u koje se dete može uključiti za vrijeme boravka u vrtiću ("ti se igraj s kockama dok se ja ne vratim po tebe").

•kratko se opraštati s detetom. U protivnom roditelj ostavlja utisak nepoverljive i nesigurne osobe što nepovoljno utiče na dete. Roditelji se iz istog razloga ne bi smeli zadržavati u vidokrugu deteta (npr. na hodniku, viriti kroz prozor u detetovu sobu i sl.).

•Pri povratku po dete roditelji se ne zadržavaju dugo u sobi (kako ne bi predstavljali uznemiravajući faktor za ostalu decu). Sa svojim detetom mogu se, prema želji i potrebi, zadržati/poigrati na hodniku.


ŠTA MOŽE OTEŽATI ODVAJANJE?

•nesiguran, uplakan roditelj

•roditelj koji, ne oprostivši se od deteta, doslovno pobegne

•roditelj koji od svog deteta traži dopuštenje za odlazak (“Mogu li sada da odem?”)

•roditelj koji se dugo zadržava na vratima sobe i/ili stalno viri kroz prozor


Zašto?

Deca u svojim ponašanjima pokazuju tendenciju kopiranja osećanja roditelja. Dete koje oseća roditeljevu nesigurnost i nepoverenje i samo je nesigurno i nepoverljivo. U ovom uzrastu  deca svoju komunikaciju baziraju na neverbalnim znacima koje primaju iz okoline. Dete vrlo vešto oseti vašu ambivalenciju, neodlučnost i nesigurnost.

02. Važnost razvoja privrženosti za srećan život vašeg deteta

Rano detinjstvo je najkritičniji i najranjiviji period u razvoju svakog deteta. Deca koja ne dobiju zaštitu i negu, verovatno će u razvoju, kao i u odraslom dobu imati emocionalne poteškoće, ma koliko se trudili da kasnije nadoknade izgubljeno.

Privrženost označava emocionalnu vezu između malog deteta i osobe odnosno osoba koje o njemu brinu upravo zato što je taj, prvi odnos, osnova za kasniju komunikaciju i interakciju između roditelja i deteta, ali i način na koji će dete postojati i odnositi se u odnosima sa drugim bliskim osobama u svojem životu (prijateljima, partnerima i na kraju svojom decom).

Uloga roditelja u razdoblju ranog djetinjstva (posebno prve 3 godine života) neizmerno je važna. Način kako roditelj brine o detetu ima značajan uticaj na razvoj deteta.

Već u periodu od 6 meseci majčina usklađenost sa odojčetom počinje da ga učii koja su emocionalna stanja prihvatljiva za druge ljude.

Majčini strahovi, želje, ideje o prikladnosti, osećaj sramote i vlastite fantazije postaju važne te određuju koji aspekti detetove ličnosti će se poticati i razvijati, a koji će se potiskivati i nestati.

Majka koja se uživljava samo u određeni deo detetovog unutrašeg života - koja vrednuje npr. samo njegovu pobuđenost, angažman i aktiviranost, a ne i pasivnost, ili koja obraća pažnju na dete samo kad se ono oseća loše, a ne i kad se osjeća dobro - pokazuje detetu koji deo sebe treba pokazivati u interpersonalnim odnosima. Svojim ponašanjem i reakcijama mu takođe pokazuje da ga razume ili ne razume te može li svoja osećanja deliti s drugima.

Usklađenost majke i deteta smatra se osnovom za sve aspekte psihološkog razvoja deteta i utiče na vrstu privrženosti koju dete razvija prema majci.

Kvalitetna briga od strane majke, odnosno staratelja, omogućuje detetu stvaranje pozitivne slike o sebi pa dete sebe doživljava vrijednim da bude voljeno i kompetentnim, a druge ljude doživljava kao osobe koje će biti dostupne kad su mu potrebne i s kojima može biti blizak.

Dakle, osećaj sigurnosti koji je nastao iz odnosa privrženosti između majke (ili oca) i deteta stvara osnovno poverenje ili nepoverenje u odnosu, na način na koji će okolina reagovati na potrebe deteta.

Ovaj odnos je baza na kojoj se grade svi daljnji odnosi i kapacitet deteta da uspostavi pozitivne i harmonične odnose, u vezama, u braku, u prijateljstvima.

Takođe, odnos roditelja prema detetu ima svoje korene u njihovom ranom detinjstvu. Roditelji koji imaju dugu istoriju neprihvatanja i neuvažavanja od strane figura privrženosti (od strane majke, oca), vrlo teško stvaraju odnose poverenja s drugim ljudima. Oni su odrasli znajući da njihove potrebe neće biti zadovoljene, da će ih značajni drugi odbaciti, prema njima se ponašati neprijateljski ili im biti psihološki nedostupni. Sebe doživljavaju kao nepotpune, bezvredne i nesposobne. Zato je dobro da i roditelji koji ne uspijevaju uspostaviti emocionalno blizak odnos i dobru komunikaciju sa svojom djecom, uz stručnu pomoć koju potraže za djecu, također povežu i svoja emocionalna iskustva iz prošlosti sa sadašnjim odnosom prema vlastitom detetu.

Za razvoj sigurne privrženosti, a kasnije i bliskog emocionalnog odnosa sa detetom važno je da se pitamo dvije stvari:

Što je ono što je potrebno mojem detetu?

Što je ono što je meni potrebno da bih mu to mogao/mogla dati?

Često deci dajemo ono što mi mislimo da je nežnost ili sigurnost ili bliskost ali na način ali na način koji deci nije potreban i time zapravo zadovoljavamo svoje, a ne dečije potrebe.


Posmatrajte svoju bebu, upoznajte je, istražujte je i uskoro ćete sve bolje znati što joj treba. Ne brinite, deca su puna razumevanja i neće vam zameriti ako ponekad ne shvatite odmah.

03. Zašto moje dete grize sebe/druge?

Vaše je dete počelo da grize? Ništa neobično. To je jedan od načina na koji dete otkriva svet i izražava svoja osjećanja dok se ne nauči da se izrazi rečima. Ali mogući su i neki drugi razlozi... Šta učiniti ili ne učiniti kada vaše dete ugrize?

Kad dete počne da grize drugu djecu, to dovodi do jakih emocionalnih reakcija kod roditelja i frustracije jer ne postoji čarobno rešenje kojim se to može sprečiti.Ako Vaše dete nekog ugrize, možda se osećate krivi ili zabrinuti da s detetom nešto nije u redu, a možda Vas brine i kako će drugi na to reagovati. Ako neko ugrize Vaše dete, možda ste zabrinuti za sigurnost i dobrobit svog deteta, a možda i ljuti na dete koje ga je ugrizlo i/ili na stručno osoblje vrtića jer nisu Vaše dete zaštitili.

Možda Vas brine kvalitet nadzora dece, pogotovo ako se griženje ponavlja, no to se nažalost može dogoditi vrlo brzo i često sasvim neočekivano, pa to ne znači da deca nemaju odgovarajući nadzor.

Mala deca često grizu i to je zapravo neizbežno kad se nalaze u grupi. Važno je znati da je to normalno ponašanje i najčešće, u tom uzrastu, NE predstavlja znak da s detetom nešto nije u redu, da nešto nije u redu kod kuće, niti da nešto nije u redu sa vrtićem (jaslicama). Ne moraju sva mala deca prolaziti kroz fazu griženja, ali u gotovo svakoj grupi djece od 1 do 3 godine starosti naći će se poneko dete koje grize. Mala deca imitiraju drugu decu pa ako jedno dete počne da grize, vrlo je moguće da će i druga deca početi da grizu.


Zašto deca grizu?


1.Deca mlađa od 3 godine slabo razumeju kako njihovo ponašanje utiče na druge (ne razumeju da ugriz boli, pa čak i onda kada ugrizeno dete ili odrasla osoba burno reagiraju na ugriz)

2.Druga sposobnost koju deca tek počinju dasticu  je samokontrola (zato deca ponekad budu impulsivna-ne znaju da se zaustave i učine ono nešto za što znaju da se ne odobrava; mogu da ugrizu drugo dete samo zato što je u blizini ili kako bi izazvalo zanimljivu reakciju)

3.Veće bebe i mala deca su još uvie orjentisana na oralno iskustvo

4.Mala deca mogu da grizu kako bi izrazila svoju frustraciju  (kada su umorni ili bolesni, ne smeju učiniti ili dobiti nešto što žele; moraju s nekim nešto deliti ili se izmjenjivati; moraju predugo čekati; ne mogu izraziti što žele, trebaju ili osjećaju; kada su zatvoreni u premalom prostoru i / ili su okruženi s previše druge dece; kad su stavljeni pod pritisak da se prilagode; kad im druga deca smetaju)

5.Deca mogu da grizu i radi dosade (to je uspešan način za izazivanje tuđe reakcije, zar ne?)

6.Dete može da grize i zbog nedostatka pažnje

7.Dete može da grize i zbog prevelikog uzbuđenja ili preterane stimulacije

8. Ponekad dete grize jednostavno zato što mu rastu zubi pa mu prija ako nešto ugrize

 

Šta možemo preduzeti kad dete grize?

1.Naučiti dete koje je ponašanje prihvatljivo, a koje nije.

(Ohrabrite dete kada se druži i komunicira na pozitivan način; nakon ugriza, detetovim rečnikom, tonom i načinom objasnite da nije prihvatljivo nekoga uda grize.)

Maloj deci treba pomoć da prestanu a ne da ih se smatra "lošom" decom.

2.Dobro poznavanje deteta i predviđanje u kojim situacijama bi moglo doći do ugriza može u velikoj mjeri pomoći; i tada ga pojačano nadzirite kako bi se ugriz sprečio. (Ukoliko se uoči neki konflikt među decom, pomognite razrešiti sukob prije nego što i dođe do ugriza)

3.Kada dođe do ugriza, decu odvojite, utešite ugrizeno dete i pružite mu prvu pomoć ukoliko je potrebno; zavisno o starosti i sposobnosti da razume, dete koje je ugrizlo se udalji, jasno, glasno i jednostavnim rečnikom mu se objasni: "Ugriz boli. Ne smeš da grizeš. Mi ne grizemo. Mi grlimo, ljubimo."

4.Niko ne sme zauzvrat grize dete. To boli i šalje zbunjujuću poruku. Odrasli nikada ne bi smeli da grizu dete, ni u igri ni nežno jer dete ne razume razliku između ugriza "u igri" i "bolnog ugriza".

04. Do kada je normalno da dete koristi pelene?

Detetovo sticanje kontrole nad mokrenjem i stolicom veliki je izazov i za dete i za roditelje.

Kad Vaše dete prohoda, počne da govori u dvosložnim rečenicama i izražavai se na različite kreativne načine, većinu Vaših prijatelja i rodbine zanimaće i je li uspostavilo kontrolu sfinktera. U preteranoj želji da kod svog deteta ubrzaju taj proces, roditelji ga mogu usporiti ili čak kod deteta izazvati otpor i frustracije koje mogu rezultirati raznim psihičkim smetnjama.

Većina dece je tek u periodu od 15-18 mjeseci zrela za prepoznavanje signala koji im šalje njihovo telo; tek u toj dobi postaju svesni potrebe za pražnjenjem. Stoga ih pre i ne treba stavljati na nošu. I u tom periodu deca još uvek ne mogu dugo zadržavati mokraću pa im se može dogoditi da se upiške u pelene onog trenutka kad su već signalizirali da trebaju u toalet. Važno je da roditelji ne reaguju ljutnjom i razočaranjem te da ih pohvale svaki put kad uspeju!

Korisni saveti:

1. Ne prisiljavajte dete da dugo sedi na noši, dovoljno je da sedi nekoliko minuta posle svakog obroka. Čim mu postane dosadno pustite ga da ustane.

2. Ne pretvarajte nošu u detetovu igračku koju ćete npr. sebi ili detetu stavljati na glavu, u koju će piškiti i kakiti bebe, kauboji i mace, jer ćete time zbuniti dete u odnosu na osnovnu funkciju noše. Neće mu biti jasno zašto bi u jednu igračku vršilo nuždu, a u drugu ne.

3. Nemojte koristiti odeću s kojom se dete teško snalazi (zaboravite na složene odjevne kombinacije, pantalone s previše dugmića, suvišne pojaseve i slične stvari - vaše se dete jednostavno neće stići skinuti kada oseti potrebu za odlaskom u toalet, posebno u prvo vreme) Ako je toplo i ako se osećate dobro s time, pustite dete da trčkara u donjem rublju ili golo - tako se najbrže svladava veština odlaska na nošu.

4. S obzirom na to da je većina dece u uzrastu od 18 meseci suva preko dana, dobro je u toj dobi skinuti im pelene tokom dana, posebno ako je leto. Nemojte očekivati da u tom uzrastu i preko noći bude suvo. Ali, ako nekoliko noći za redom ostane suvo, skinite mu i noćne pelene.

5.Ne upoređujte svoje dete s drugom decom, jer Vaše je dete jedinstveno i posebno. Ako susjedovo dete u od 2 godine kontroliše pražnjenje, a Vaše dete to još nije u stanju, sigurno postoji neki drugi važan razvojni zadatak koji je Vaše dete svladalo zbog kojeg zaslužuje pohvale.

6. Ne postavljajte rokove u kojima dete treba odbaciti pelene. Mala deca ne reaguju dobro na rokove i nemaju koncept vremena kakav imaju odrasli. Programi koji obećavaju da će se vaše dete skinuti iz pelena za samo tri dana ili čak 100 dana ne uzimaju u obzir detetovu individualnost. Svako dete ima vlastiti temperament i svoj skup veština pa ne postoji jedinstvena metoda koja odgovara svima. Programi koji koriste rokove često podrazumijevaju određene kaznene mere, nefleksibilni su ili - često - treniraju roditelje umjesto deteta. Zbog toga se roditelji i deca osećaju loše i frustrirano kada ne uspeju da ispoštuju rokove.

7. Jednom kad je proces stjicanja kontrole  započeo, budite spremni i na "male nezgode". Pokušajte razumeti da taj proces uključuje i detetove dobre dane, loše dane, zaboravnost i zaigranost. Podstičite ga i ohrabrujte tako da bude sretno i opušteno dok prazni bešiku ili creva, kako preranim ili preteranim zahtevima ne biste prouzrokovali zatvor stolice, odnosno dugotrajno dnevno ili noćno mokrenje.

8. Značajne promene kao što su rođenje drugog deteta, polazak u vrtić ili selidba mogu dovesti do regresije, odnosno privremenog povratka u raniju razvojnu fazu. Ako se u vašem životu trenutno događa bilo što veliko, sačekajte s izlaskom iz pelena. Sačekajte da se stvari malo smire i da se uspostavi normalan tok aktivnosti. To izaziva osećaj sigurnosti u detetu i pomaže mu da se pelena reši u trenutku kada postoji uobičajena struktura i rutina.

9. Ukoliko Vaše dete nije uspostavilo kontrolu sfinktera do perioda između treće i četvrte godine, dobro je konsultovati se sa stručnjakom.

10. Imajte na umu da će Vaše dete najbolje reagovati na ovaj, za njega vrlo zahtjevan, razvojni zadatak uz Vašu ljubav, strpljenje i podršku.

05. Kada prestati sa dojenjem deteta?

Često se majke pitaju kad je vreme da prestanu da doje. Ponekad i same osete potrebu da prestanu da doje, usled čega se javlja krivica jer „što ako uskraćuju detetu ono što mu je bitno“. Kada je „pravo vreme“ da prestanete s dojenjem? Danas je sve veći trend da se doji dok god to dete traži, makar to bilo do treće, četvrte godine života.

Što je onda „ispravno“?

Rekla bih da „ispravno“ ne postoji. Vi poznajete najbolje svoje dete, koje su njegove potrebe, kakvo je karakterno, koliko je nezavisno, senzibilno. Vi ste majka i poznajete svoje dete bolje od  bilo koga. Čini mi se da je u vezi vas s vašim detetom pravi odgovor.

Literatura, teorije i trendovi u vaspitanj često su korisni jer nam pružaju informacije i hipoteze ali na nama je da ih proverimo, testiramo a onda odbacimo ili prihvatimo.

Postoje određena saznanja koja vam mogu pomoći u sagledavanju sopstvene odluke o prestanku dojenja.

Što se tiče samog deteta, znakovi njegove psihičke spremnosti za prestanak dojenja mogu biti sledeći:

-sposobno je prilično dugo da budebez majke (tj propuštati podoje kada ne vidi majku pored sebe)

-dojenje pre spavanja nije mu neophodno i osim mame na spavanje ga može staviti i druga bliska osoba

-ako se dete seti majke i traži dojku u njnoj odsutnosti, moguće mu je skrenuti pažnju;

-njegova pobuna protiv mamine odsutnosti može biti burna ali kratkotrajna

-nakon što se majka vrati, sposobno je izdržati neko vreme bez zadovoljavanja potrebe za dojenjem (ne baca se na dojku drhteći od nestrpljenja)

Što se tiče postupka odvikavanja od dojke, sledi nekoliko osnovnih preporuka:

-dete treba postepeno pripremati na to. U vreme odvikavanja treba ostaviti što je moguće manje podoja.

Ne preporučujem roditeljima da  majka naglo ode na nekoliko dana i ostavi dete na brigu dadilji i li baki

-ako dete samo postupno ne gubi potrebu, moguće su dve varijante

a)    mama može jednostavno odbiti da ga podoji uz reči "već si velik" i pretrpeti njegove proteste i durenje

b)    neke mame koriste „trikove“, npr možete namazati bradavice nečim neukusnim uz objašnjenje da se mleko pokvarilo; ili možete na bradavice nalepiti flastere u boji uz približno slična objšenjenja

Smatra se da je doba od prve do druge godine života prikladno za odvikavanje deteta od dojke. Zbog čega? Dete tada ulazi u novu, veoma važnu životnu fazu – fazu istraživanja okoline, vlastitih granica i mogućnosti. Dete postaje nezavisnije, samostalnije. Ukoliko je emocionalno usmereno na dojku, simbiotski vezano na majku, ono nema kapaciteta za razvijanje nezavisnosti i pojma o sebi.

Jako je važno da kroz ova pitanja i dileme prolazite sami sa sobom, da donesete odluku i budete mirni sa njom, znajući da je ona dobra i za vas i vaše dete. Da li je to odluka da ćete prekinuti s dojenjem ili ipak procjenjujete da je vama potrebno još nekoliko meseci te posebne bliskosti, oboje je sasvim u redu. Ono što je jedino važno jest da ste svesni svojih potreba, potreba vašeg deteta kao i vaše odluke. Uostalom, prestanak dojenja jeste jedan oblik separacije.

06. Ljutnja i agresija kod dece

Tema ljutnje i agresije vrlo je česta, kako u razvojnoj, tako i u psihologiji odraslog doba. Neizbežna je. Osim toga, vrlo često poprima negativnu konotaciju. Biti ljut često se vezuje s impulsivnošću, nemogućnošću kontrole, a zatim i osudom okoline. Agresija je vezivana uz termine fizičke agresije, verbalne agresije...u svakom slučaju,  shvata se kao nepoželjni oblik ponašanja i izražavanja.

Delimično to je tačno. Uprkos tome, važno je imati na umu da agresija kao takva nije nužno loša. Agresija je sastavni deo našeg životapotrebna je kako bismo se "energizirali" i pokrenuli za akciju. Agresija je energija.

Ljutnja je emocija, jednako kao i sreća, tuga, ljubomora itd. Ona je osećaj koji se javlja kao rezultat frustracije jer de ne može doći do željenog cilja, a ispod ljutnje se zapravo nalazi ono autentično, bilo to strah, tuga ili bol.

Način na koji izražavamo ljutnju u velikoj meri je kulturno uslovljen. Tako je mnogo prihvatljivije da su dečaci ekspresivniji u izražavanju ljutnje, dok se od djevojčica od malena (što svesno, što nesvesno) očekuje da budu "dame".

Da li je ispravno negde na sredini? Pomaže li nam kada postanemo svesni da "ljutnja nije samo ljutnja" da nema krivih osećanja? Ono za što jesmo odgovorni je naša akcija, na nju možemo uticati. Tačnije, ne ljuti mene neko već "ja sam sebe ljutim TAKO što određeno ponašanje/događaj percipiram na određeni način/ugrožavajuće. Stoga, možemo sagledati šta me ljuti, zbog čega i kako se snalazim s tim osećanjem. Postoje ljudi koji "nisu nikad ljuti", ljutnja im je stran pojam. Postoje i oni koji su stalno ljuti, da ne govorimo i agresivni.

Smatram da je važno biti svestan svoje agresije, kako ne bismo proveli život pasivno agresivni, kontinuirano psihosomatski bolesni ili pak nešto treće. Takođe, učiti našu decu da je u redu biti ljut a jednako tako ih učiti kako se nositi s ljutnjom čini mi se izuzetno važnom životnom lekcijom.

U nastavku je nekoliko kratkih i jednostavnih uputstava kako pomoći detetu da nauči da se nosi sa ljutnjom i kako je na adekvatan način izraziti.

Shema podučavanja deteta u upravljanju sopstvenom ljutnjom predlažem da izgleda ovako:

1.    prvo vi umjesto deteta imenujete njegovo stanje – "ti se ljutis" – i imenujete i mogući uzrok

2.    postupno dete učite da se ljuti i povezuje svoja osećanja sa konkretnim uzrokom

3.    istodobno dete uči rečima da izražava svoje želje i potrebe i postiže da drugi shvate što mu treba:"Želim...", "Sada želim da vi..."

4.    dalje vi ulazite u pregovore sa detetom o uslovima pod kojima može dobiti šta želi:"Dati ću ti šta želiš, ako..."

Tipična greška roditelja sastoji se u potiskivanju osećaja ljutnje u detetu i potpunom zabranjivanju svakog ispoljavanja agresije s detetove strane. Razlog tome je STRAH. Roditelji se boje da će dete postati "asocijalno" i da neće voleti svoje roditelje. Dublji razlog krije se u nesposobnosti roditelja da upravljaju vlastitom ljutnjom, koju su im u djetinjstvu jednako tako "zabranjivali" da osećaju.

Postoji li usađena fantazija da "ako sebi dozvolim ljutnju, ona će eskalirati i dovesti do strašnih posledica"?  

Roditelji ne bi smeli posramljivati dete i prigovarati mu zbog njegovih osjećanja i zato što nije u stanju da obuzda agresiju.

Biće loše ako dete zaključi "Ljutim li se, znači da sam loš; a budući da se ponekad ne mogu ne ljutiti, ljutim se još jače, ljutim se i zato što mi zabranjuju da se ljutim."

Rezultat je taj da dete neće da nauči  da kontroliše svoju agresiju već će samo da naučii kako da je potiskiuje a to ga oslabljuje i lišava mogućnosti da nauči da vlada sobom.

07. Kako podsticati dete u osamostaljivanju i povećanju samopouzdanja?

Čini mi se jednom od najčešćih tema "preventivne razvojne psihologije" upravo – Kako pomoći detetu da ima više samopouzdanja?

Roditelji su često zabrinuti jer "nikako da se osamostali, nesigurno je i ne želi se ohrabri za nove stvari."

Ono do čega gotovo uvijek kroz nešto dublji razgovor dolazimo jest pitanje -Kako je moje dete postalo nesigurno? Nesamostalno?

Naime, dete pri rođenju ima potrebu i inicijativu za istraživanje. Ono nema percepciju vlastitog bića te tek nakon godine dana života doživljava sebe kao zasebnu jedinku, jedinku nezavisnu od svoje mame. Kakva je ta jedinka? Sliku o sebi dete stiče upravo prema onome kakve poruke dobija od okoline, svesne i nesvesne.

Situacija postaje kompleksnija kad uzmemo u obzir sljedeće: - roditelj voli svoje dete i želi za njega sve najbolje, želi da ono uspe u životu, bude samostalno i srećno. Ali, kakva je naša podsvest? Da li smo mi kao deca bili ohrabrivani, podržani i poticani da realizujemo svoje snove? Da li smo živjeli sa "Nemoj, paćeš/opasno je/klizavo je/tu je auto/povredićeš se/ mama će plakati ako ti..."? Da li smo bili okruženi bližnjima koji su bili vrlo kritični, tzv. perfekcionisti? Da li "ništa nikad nije bilo dovoljno dobro"? Da li su roditelji bili previše usmereni jedno na drugo, te je malo dete steklo utisak da nikad nije dovoljno dobro da bi ga roditelji "ugledali"?

Kao što sam rekla, mnogi su "nepovoljni faktori" koji mogu otežati razvoj samopouzdanja kod osobe. Kao što ste vi nekad bili dete, a sada odrastao čovek, koji sa sobom nosi svoje tragove detinjstva, tako i vaše dete razvija svoj put, u velikoj meri definisano kroz vaša lična uverenja i vrednosne sisteme.

Kad se deci onemogućavaju prilike za istraživanje i kad na njihove pokušaje osamostaljivanja reagujemo sa nestrpljenjem i neodobravanjem i kad im nije dopušteno da donesu bilo kakve odluke, deca razvijaju jak osećaj srama i sumnje. Nasuprot tome, deca koja razvijaju zdrav osjećaj autonomnosti su ona kojima je pruženo bezbroj prilika za istraživanje i osamostaljivanje.

Neke od strategija kojima će roditelj i vaspitač unapređivati samostalnost malog deteta su sledeće:

-pružite deci mogućnost izbora: neka dete odluči koju će šoljicu upotrebiti, koju ćemo mu priču pričati, koje će voće jesti, u kojoj će se aktivnosti okušati

-podstičite decu da sama obavljaju ono što mogu ( mogunatočiti sok, delimično se i obući, pomagati pri pospremanju igračaka posle igre)

-ostvarite deci sigurne prilike za manipulisanje materijalima, ne propisujući pravilan način

-podstičite decu da fizički istražuju svoje okruženje (penjanje na brdo, skakanje s prve stepenice)

-ponavljajte aktivnosti, tako da deca imaju mnogobrojne prilike za uvežbavanje i unapređivanje svojih veština

-omogućite deci dovoljno vremena za rad sa svakim materijalom, kako bi mogla eksperimentisati, izabirati i iskusiti rezultate svojeg delovanja

Vjerujem da uprkos konkretnim praktičnim savetima po pitanju vaspitanja i pristupa detetu, u osnovi je nemoguće pristupiti detetu prema "kuvarici". Uverena sam da je svako dete individua za sebe i da je jedino ispravno tako i pristupati.

Previše je faktora koji mogu bitno da utiču na razvoj istog, počevši od genetike, uticaja okoline (bliže i dalje) i tome slično. Stoga, ovim letcima vas pozivam više na zajedničko i posebno mišljenje na temu vaspitanja i vlastitog pristupa sebi i svom detetu. Verujem da je dobrobit takvog pristupa dugoročno "isplativija" od "pet koraka do sreće".

08. Da li je moje dete perfekcionista?

Ljuti li se vaše dete kad nije sve "uz crtu", kad ne nacrta savršeno? Kad ne recituje pesmicu savršeno? Kad mu nije sve po planu i kako je zamislilo da treba da bude? Da li imate osjećaj da je "non-stop" u nekim pravilima, normama, očekivanjima kako bi stvari trebale biti/izgledati.

Prema definiciji, perfekcionizam opisuje osobu koja je zadovoljna jedino s najvišim standardima.

Kad malo razmislimo o temi perfekcionizma, kao da više nije jasno da li je to dobra ili loša osobina. Društvo u kojem živimo koncipirano je na način da pdsotiče, promoviše i ceni izvrsnost, uspešnost i takmičarski duh. Važno je "iz kakve si porodice", kakve si imao ocene u osnovnoj školi, da li si išao na takmičenja ii koja. Koji si bio na tekmičenjima. Ne znam dobijaju li se ekstra bodovi za upis u gimnaziju ako 3x nedeljno pomažeš starima i nemoćnima?

Važno je biti zgodan, uglađen, ne predebeo, ne pretanak; imati porodicu sa dvoje dece, dva automobila i dobrog muža/ženu.

Kao da smo svi "ušemljeni" u socijalne norme, kalupe i ni sami se ne osećamo dovoljno uspešno ukoliko ne odgovaramo tim istim normama.

To je faktor sredine, koji u svakom slučaju utječe na nas kao ličnosti.

Jednako tako, genetika igra svoju ulogu. Neko po prirodi ima crtu perfekcionizma a neko je "flegma" od rođenja. Neko ima modele u porodici koji funkcionišu na način da "nikad nije dovoljno dobro" a neki ipak odrastaju s "tri je kraljevska ocena".

Kako onda odrediti da li je perfekcionizam nešto oko čega trebamo brinuti ili pak biti ponosni? Vjerujem da je pitanje balansa.

Naime, biti na ijednom kraju pola nije dobro. Važno je biti fleksibilan i prilagodljiv u datoj situaciji. Znati procenti da je posebnost potrebna,  pitanje je životne mudrosti. Isto tako, uživati u nekim drugim situacijama, takve kakve jesu, bez da je važno koliko su uspešno ili savršeno odrađene, takođe mislim da je životna veština.

Danas društvo ceni perfekcionizam. Koji šef prigovara jer mu je radnik perfekcionista?

Istovremeno, verujem da bi svaki perfekcionista ponekad hteo biti "jednostavan, bez nerealnih očekivanja" zbog svojih živaca i konstantnog nezadovoljstva i frustracija. Temeljna emocija u pozadini perfekcionizma je sramota.

Zato, predlažem da pratite svoje dete, i pokušate proceniti da li je i ono perfekcionista. U nastavku predlažem nekoliko ideja za ublažavanje negativnih obeležja perfekcionizma.


Ovi znakovi mogu vam pomoći da prepoznate je li vaše dete na putu da postane perfekcionista:

o    Je li vaše dete vrlo uredno? Postaje li vrlo uzbuđeno u okruženju koje je neuredno ili neorganizovano?

o    Ponaša li se kao da mora savršeno da obavi zadatke da bi vam udovoljilo?

o    Pridaje li prevelik značaj detaljima u svom radu? Npr. stalno briše deo crteža i ponovno crta dok nije zadovoljno.

o    Kritikuje li često svoje prijatelje? Ljuti li se često na svog saigrača ako pravi greške za vreme utakmice?

Kako pomoći djetetu da izbegne zamke perfekcionizma?

o    Ne izražavajte ljubav samo kad dete ostvari uspeh

o    Pohvalite trud, a ne rezultat

o    Pružite dobar primer, pokažite detetu da se trudite, borite

o    Pokažite kako da toleriše nered (s vremena na vreme je u redu da neke stvari budu neuredne)

o    Smejte se s detetom, našalite se na račun "grešaka"

o    Budite što opušteniji, koristite prilike za odmor, relaksaciju

o    Ne prosuđujte druge na temelju uspeha, neka dete od vas nauči da prihvata ljude bez da ih deli na dobre i loše

o    Ne kupujte skupe poklone i nemojte davati nagrade za svako detetovo postignuće

o    Ne upoređujte dete s drugom decom i njihovim uspesima

09. Jeste li suviše popustljiv roditelj?

Došli smo u doba druge krajnosti u metodama vaspitanja deteta. Naime, dok pre 50 a i 20 godina nije bilo govora o "dečjim pravima", danas kao da smo otišli u drugi ekstrem, u strahu da sopstveo dete ne "traumatizujemo" povišenim tonom, zabranom i granicom.

Apsolutno ne podržavam a niti odobravam (nekadašnje) grube metode "vaspitanja". Ono na što bih pozvala vas u ulozi roditelja jest da pogledate koliko u odnosu sa svojim detetom zaista držite ulogu roditelja? Čini li vam se da je prisutan disbalans u smislu da dete "šefuje" vama, manipuliše a vi gasite požar i bojite se kad ćete stati na "nagaznu minu"?

Ponekad iz silne ljubavi i želje da svom detetu pružimo sve u životu, najbolje što znamo i možemo, zaboravimo veliku važnost jasnih granica i strukture, koja omogućava detetu osećaj sigurnosti i stabilnosti. "Moj roditelj zna šta radii, čak i kad mi se to bas ne sviđa".

Neke majke kažu da im bude lakše podržati sebe u ulozi roditelja pri frustrirajućoj situaciji postavljanja granica tako što naglas kažu detetu „Ja sam tvoja mama, ti si dete i sada  moraš da se obučeš.“

Prirodno je i ljudski da testiramo gde su granice drugoj osobi. To redimo (ne)svjesno u prijateljskim, partnerskim, poslovnim odnosima. U dečjoj dobi pojam granica još je značajniji. Dok u odraslim godinama granice služe kako bismo definisali odnos, u dečjoj dobi granica definiše sliku deteta o sebi. Dete sebe definiše s obzirom na reakcije okoline u kojoj se nalazi. Ono jeste u razvojnoj fazi egocentrizma u velikom delu predškolskog razdoblja života. Doživljava sebe kao centar sveta, gleda svet kroz „svoje naočare“ i primarno je usmereno na zadovoljenje svojih potreba. U toj fazi znatiželjnog istraživanja sveta oko sebe, upoznavanja niza pojava, predmeta, ljudi, potrebno mu je i nužno da oseća „okvire“ u kojima može radoznalo nastaviti istaživati. Haos, bezgranična sloboda i nekonzistentnost na dete ne djeluju oslobađajuće i podržavajuće već zbunjujuće, stvarajući osjećaj nesigurnosti. Prirodno i zdravo je za dete da ima jasno definsane granice.

Šta se tada dogodi? Dete je pametno. Iako ne zna da izgovori, verbalizirati svoje nesvjesne potrebe, ono kreira privid strukture. Počinje testirati granice. Kad napravi neku nepodopštinu i roditelj se naljuti, dete dobije poruku „aha, to je znači – ograda“. I tako isprobava razne situacije kako bi shvatilo gdje su detetove ograde. Što su roditelji nedosljedniji po pitanju detetovih granica, to će dete biti zbunjenije i imati snažniju potrebu za ispitivanjem istih.


Ovdje su neki od znakova u ponašanju vašeg deteta koji vam mogu pomoći da procenite jeste li previše popustljivi:


o    Dete plače ili iz bijesa baca stvari dok nešto ne bude po njegovom. Ovakav ispad besa je normalan u drugoj ili trećoj godini, ali ne i kad dete navrši petu ili šestu godinu.

o    Dete ima problema u zadržavanju prijatelja i igranja s drugom decom.  Deca kojoj se previše popuštalo imaju poteškoće s poštovanjem tuđih osjećanja, što ih može učiniti neprihvaćenim od strane vršnjaka. Kad vaše dete preraste puzanje obratite pažnju na to kako dijeli stvari s drugima, kako vraća tuđe stvari, i kako napreduje u drugim socijalnim veštinama

o    U vašu kuću jedva mogu stati sve igračke, a ono i dalje traži još; poučite dete da ne može uvijek dobiti što poželi

o    Dete je pretilo zbog popuštanja u hranjenju, pr. Previše brze hrane, slatkiša...

o    Dete očekuje da za njega učinite neke stvari koje može i ono samo.

Kada je u redu da kažete "sada je dosta!"

Koncept super roditelja –biti sve i učiniti sve – je zaista iscrpljujući i ima ogromnu cenu.

Važno je znati da nema savršenih roditelja i da takvi uostalom deci i ne trebaju. Deci su potrebni, recimo to tako:"dovoljno dobri roditelji" a prije svega roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe koje izražavaju svoje osećanja i potrebe i koji ih neće štititi od života niti biti njihove žrtve.

Podržite sebe i svog partnera u tome da radi dobrobiti vašeg deteta postavite jasna pravila. Dete će vam biti zahvalno, posebno kad jednog dana shvatite da ste ga pripremili za uspješno funkcionisanje u samostalnom životu.

10. Roditelji u procesu razvoda - a deca?

U Srbiji  se svaki četvrti brak završi razvodom ili razdvajanjem, a u velikim gradovima prosek je još veći.

Iako je razdvajanje roditelja vrlo stresno za decu pa iako deca i roditelji smatraju razdvajanje glavnim gubitkom, važno je znati da se razvod obično događa nakon hronično nesrećnog braka. Upravo hronični sukobi u porodici dovode do emocionalnih problema deteta, više nego razvod sam po sebi.

Istraživanja pokazuju da nesrećne porodice uzrokuju veće poteškoće kod dece nego razvedene porodice, ako se tokom razvoda vodilo računa o emocionalnim potrebama dece.


Kako deca reaguju na razvod roditelja?

-    gotovo kod većine dece će izazvati osećaj tuge nakon saznanja da će roditelji živjeti razdvojeno

-    deca mogu da plaču i da postanu vrlo tiha i odsutna

-    mogu da budu zabrinuta i bojati se da će drugi roditelj otići i postati  zavisni

-    ponekad se javlja i strah da će dete biti ostavljeno i da onaj roditelj koji je ostao s njim može nestati

-    mogu imati noćne more ili odbijati spavati u vlastitom krevetu

-    verojatno će se brinuti za roditelja s kojim ne žive i biti će tužni zbog njih

-    neka deca mogu početi ponovno mokriti u krevet, sisati palac, tepati

-    ponekad izražavaju svoje frustracije kroz bes i prkos

-    deca mogu reagovati kroz promjene u ponašanju i povlačenjem iz društva vršnjaka, manje se družiti, biti pojačano razdražljiva i plačljiva


Kada se roditelji rastaju dete treba:

•    biti zaštićeno od sukoba odraslih i njihove svađe

•    znati unapred što će se dogoditi

•    imati kontakt s oba roditelja


Kako postupiti prema deci tokom procesa razvoda:

•    unaprid pripremite šta ćete reći

•    kažite zajedno s partnerom (ako je moguće) detetu za razvod, jezikom koji će dete razumeti

(važno je ne iznositi detalje već jasno i konkretno objasniti detetu s poantom da se mama i tata nisu slagali, puno su se svađali i odlučili su da neće živjeti zajedno. To što se mama i tata ne slažu, nema nikakve veze s detetom te ga oba roditelja silno vole)

•    recite detetu onoliko koliko je potrebno da razumije promjene koje će uzrokovati razvod

(nemojte lagati detetu da se "ništa neće promijeniti", "sve će ostati isto", budite realni i iskreni, imajući pri tome u vidu dob deteta)

•    dozvolite detetu i ohrabrite ga da postavlja pitanja o prošlosti (Kad obznanite detetu razvod, njemu se javlja bujica pitanja, strahova, fantazija; važno je da dete može s vama podijeliti svoje osećanja, dvojbe, nezadovoljstva i to bez straha da će time vas izgubiti/povrijediti/rastužiti)

•    recite mu i naglasite da nije ono uzrok razvoda, da nije ono krivo

•    recite im da ih oboje jako volite

•    posvetite više vremena svojoj deci i budite im emocionalno dostupni

(Bitno je da u procesu razvoda ne "razmažujete dete" na način da uslijed vlastitog osjećanja krivnce detetu popuštate, nekontrolisano udovoljavate njegovim željama. Detetu je u tom periodu potrebna struktura i jasnoća, važno je da održi dnevni ritam koji je imalo i prije razvoda. Uprkos tome, budite emotivno dostupni za svoje dete, za zajedničko druženje i deljenje potreba)

•    ohrabrite ih da izraze strah, tugu i ljutnju

•    ne tražite deci da biraju strane

(Često se događa da roditelji "blate" onog drugog, i to upravo pred detetom. Da li ste svesni da blateći njegovog oca/majku blatite dio njega (jer ruku na srce, pola deteta jest od vašeg partnera), a time detetu šaljete poruku da i ono ne valja, niti jer je dio tog roditelja niti jer je dijelom kao on niti jer ga dete jednako voli i  treba kao i vas?)

•    kad ste s decom, sklopite primirje s partnerom, čak i ako se ne slažete

(Ne slažete se kao partneri i stoga ste odlučili da se rastnete, no nemoguće je da se rastanete kao roditelji svog zajedničkog deteta)

•    razlikujte i odvojite vlastite potrebe od dječjih potreba

(Važno je prepoznati šta vama treba u datom trenutku, kako ne biste upali u zamku da vlastito dete opterećujete svojim osećanjima ljutnje, usamljenosti, straha, izgubljenosti. Vaše dete treba ostati u ulozi deteta, a vaša uloga jest uloga roditelja. Držite tu ulogu a podršku u tom teškom i napornom razdoblju potražite u prijateljima, roditeljima, stručnoj osobi)

11. Uticaj crtanih filmova na agresivnost kod dece

Sve je aktualnija i prisutnija zabrinutost od strane stručnjaka zbog uticaja koji gledanje crtanih filmova ima na decu, primarno misleći pri tome na agresivnost kod dece.

Navedena tematika najzastupljenija je upravo u  krugovima vrtića, s obzirom da su deca tih godina "najveći fanovi crtanih filmova"a istovremeno su i vrlo podložni uticajima okoline.


Zbog čega je ova tema sve prisutnija? Vjeruje se da postoji više razloga. Za početak, nove generacije i način življenja donose neke nove izazove (da ne kažem probleme).


Pre 50 godina nije ni bilo tolike prisutnosti tv-a, a kamoli crtanih filmova. Uticaj medija na usmeravanje svijesti široke mase nije bila u toj mjeri zastupljena i snažna. Djeca su se više igrala napolju, osmišljavala razne igre a u kući su boravila samo kad vreme ne dozvoljava suprotno. Fizički posao je bio prisutniji, a čini mi se i da su porodice (svi članovi) bili uključeniji upravo u te aktivnosti.


U drugu ruku, crtani filmovi pre 10, 20 godina kao da su bili nekog drugog karaktera. Uprkos jasnoj razlici između dobrih i loših likova, agresivnost je bila znatno manje prisutna u crtanim filmovima, kao i sam rivalitet između likova.

Danas je vrlo naglašen faktor izgleda, moći i uspeha, a "dobri junak" može koristiti jednako agresivne metode kao i "zli junak", jer je on "dobar i snažan".


Prilikom gledanja crtanih filmova, deca bivaju bombardovana reklamama. A koje reklame se vrte u to vreme?- Reklame za brzu hranu i igračke. Slučajnost?


Kukati jer je "nekad bilo bolje/lakše/normalnije" ne donosi nam nista produktivno, a uostalom - svako vreme ima svoje i pozitivne i negativne strane. U svakom slučaju, televizija kao takva postaje vrlo značajan faktor u "vaspitanju" naše dece. Cilj ovog letka jest da prikažemo sebi samima koliko je taj uticaj jak a potom jasnije sagledamo kako se u datoj situaciji ponašati.


Negativni uticaj gledanja tv-a/crtanih filmova je primarno vezan za razvojne godine deteta.

Dete do 2 godine ne bi uopšte trebalo/smelo da gledateleviziju, jer u tim godinama ono nije sposobno percipirati smisao prikazanog sadržaja, a da ne govorimo o tome da u toj dobi dete nije sposobno razlikovati realitet od televizijskog sadržaja.

Djeca su u predškolskoj dobi iznimno sklona imitaciji i učenju prema modelu, što znači da dete iznimno dobro "prekopira" ponašanje osoba/likova u njegovoj sredini koji su njemu značajni. Ono što je pri tome važno jest da ono to čini nekritički, što je posve normalno s obzirom na njegovu predškolsku dob. No, zamka jest u tome da ono upija ono što mu je ponuđeno, a uloga odraslog jest da mu "filtrira" kvalitetu sadržaja koja će doći i do djeteta.

Takođe, u ovoj dobi deca nisu sposobna procijeniti namjeru nekog ponašanja. Naime, ponašanje se smješta u kategoriju- dobro/loše pa su pravila vrlo važna. Takav nivo razmišljanja otežava detetu selektivnost i kritiku u kontekstu uviđanja razlika između dobrih i loših postupaka/likova.

Logična posljedica višesatnog gledanja tv-a dnevno jest manjak utroška energije i kalorija, a samim time i sve češću temu gojaznosti kod dece. Deca nam postaju sve deblja, motorički nespretna, siromašnog vokabulara i poteškoća u verbalnom izražavanju. Zbog čega? Iako imaju priliku da čuju širok raspon reči, ukoliko nemaju priliku u živom govoru izvežbati/koristiti iste, dete biva zakinuto za veoma važan aspekt svog razvoja.

Mašta? Dok smo pre morali dobro dapromislimo i izmislimo  kako od komada drveta i jednog eksera osmisliti igračku za celi dan, danas deci bivaju servirane i igračke i sadržaji za animaciju; iako dete tako razvija svoje kognitivne kapacitete, da ne kažemo "vijuge u glavi", ono nažalost nema priliku da koristi i razvija sopstvenu maštu.


Kako možemo smanjiti negativni uticaj tv-a na naše dete?

•    Ograničite vreme gledanja televizije i ne odstupajte od toga.

•    Ne držite televizor u dečijoj sobi.

•    Ne gledajte crtane filmove rano ujutro niti uveče pre spavanja.

•    Komentarišite sa detetom sadržaj koji gleda na televiziji.

•    Isključite televizor za vrijeme obroka/ nemojte jesti ispred tv-a.

•    Budite dobar primer tako što ćete i sami regulisati vlastito gledanje televizije.

•    Umesto da tv bude stalno upaljen, radije organizujte zajedničko gledanje. Snimajte korisne, zabavne i edukativne programe.

•    Redovno odlazite s detetom u prirodu/park. Predložite svom detetu bavljenje i drugim aktivnostima.

12. Kako prepoznati talentovano dete?

"Kao talentovanu, vaspitači uvek izdvajaju decu koja mnoge stvari rade pre, brže, uspešne i drukčije od svojih vršnjaka i koja u tome imaju bolja i viša dostignuća."

U bujici definicija, možemo izdvojiti da je reč o djeci koja imaju kognitivne kapacitete iznad proseka za svoje godine uz razvijenu kreativnost i specifične osobine ličnosti- motivacija za rad, zanos u ovladavanju veštinama

Potencijalna talentovanost VS Produktivna talentovanost:

- u predškolskom uzrastu, vrlo je teško govoriti o produktivnoj talentovanosti, jer je dete vrlo malo pa je razvoj intenzivan. Ono što možemo jeste da  prepoznamo potencijale deeteta i da mu osiguramo obogaćenu sredinu koja će podržati njegove potencijale i da mu olakšamo put do ostvarenja produktivne talentovanosti.

Predškolsko doba deteta i jeste "čarobna" jer su deca još uvek neiskvarena, upaju poput sunđerai celi život je pred njima. Roditelji su i dalje najvažnije i primarne osobe u njihovim životima pa uticaj koji imamo na njih je neprocjenjiv. Naročito to doživljavamo kao neiscrpno bogatstvo koje nam je dato.

Neki od mitova i predrasuda o talentovanoj djeci:

1. Talentovanost je u potpunosti stvar genetskog nasleđa ili  stvar utjicaja okruženja

2. Talentovanu decu stvaraju preambiciozni roditelji koji decu teraju na dostignuća iznad njihovih stvarnih sposobnosti

3. Talentovana deca su bolje adaptirana, popularna i srećnija od prosečne dece

4. Sva su deca darovita i zato nema potrebe za posebnim obogaćenim programima

5. Talentovana deca će sama uspeti, bez ičije pomoći

6. Trebaju konstantno da budu pred izazovom /zaposleni, ili će se ulenjiti

7. Trebali bi biti jednako zreli na akademskom, telesnom, socijalnom i emocionalnom planu

U nastavku vam nudim kratku kontrolnu listu za vas tj vaše dete. Moj predlog jest da si date vremena i pokušate je ispuniti, prateći svoje dete, njegovo funkcioniranje, razmišljanje, osećanje.

Kontrolna lista za rano predškolsku doba:

Je li vaše dete prohodalo i progovorilo pre proseka svojih vršnjaka?

Može li se vaše dete na nešto usresreditii neobično dugo?

Pokazuje li vaše dete napredne motoričke vještine i je li spretno u telesnim aktivnostima?

Je li vaše dete radoznalo i zainteresovano za okolinu, sklono istraživanju i otkrivanju značenja pojava u njoj?

Ispituje li stalno zašto, gdje i kako?

Ima li vaše dete razvijen rječnik?

Pokazuje li posebne sposobnosti u područjima npr. rešavanja problema, muzike, matematike ili umetnosti?

Je li dete strastveno preokupirano temama i pitanjima koja drugu decu ne zanimaju? Oduševljava li se neočekivanim stvarima?

Kontrolna lista za staro predškolsku i rano školsko doba:

Velika intelektualna znatiželja, želja da sazna "zašto" i "kako" o svetu i događajima koji ga okružuju

Superiorne misaone sposobnosti, sposobnost bavljenja apstraktnim predodžbama

Neobična ustrajnost i potreba da završi započeti zadatak za svoje sopstveno zadovoljstvo

Velika mentalna brzina, brz odgovor na nove ideje

Sposobnost brzog i lakog učenja, odlično pamćenje

Bogat rečnik, povišena osetljivost za jezike

Istančana moć zapažanja /posmatranja

Bujna mašta koju iskazuje kroz verbalno izražavanje ili druge oblike kreativnog izražavanja

Sklonost traženju neobičnih rešenja nekog problema

Inicijativnost, poduzetnost, preferiranje samostalnog rada

Vrlo razven osećaj za humor

Visoki osobni kriteri, perfekcionistički pristup svemu

Nestrpljenje sa samim sobom i drugima, traženje odraslih za razgovor

Širok raspon interesa, neobično široko znanje i duboko poznavanje određenog područja

Želja da usmerava druge u igri ili grupnim aktivnostima

Zaokupljenost filozofskim pitanjima od opšteg značaja

Pozivam vas da se obratite s pitanjima, nedoumicama, ukoliko imate potrebu za smernicama ili savetom vezano uz razvoj i potencijalnu talentovanost vašeg deteta.

13. Da li je moje dete spremno za polazak u školu?

Polako ali sigurno dolazi i upis deteta u školu. Većina roditelja doživljava prelazak svog deteta iz vrtića u školu kao veliku prekretnicu, kako u njegovom, tako i u svom životu. Razumljivo, naravno.

Kako će dete percipirati polazak u školu, u velikoj meri ovisi od stava samog roditelja. Ukoliko školu doživljavamo kao nešto pozitivno, mesto gdje će dete učiti, sticati nova prateljstva, družiti se - verovatne je da će dete sa osmehom krenuti u školu.

Ako i sami nismo sigurni "kako će se dete snaći", da li će "moći sedeti na miru", "da li će se skim sprateljiti", dobro je proveriti da li je taj strah stvarno opravdan ili je pitanje normalne roditeljske zabrinutosti.

Šta je to što se procjenjuje kod deteta pre polaska u školu?

Važno je da je dete telesno spremno za školu s obzirom na godine, to se primarno odnosi na visinu, težinu i mišićnu snagu deteta.  

(*predškolac voli da budeu pokretu, spretan je, koristi se  priborom za jelo, vezuje pertle na cipelama; pravilno drži olovku, voli da crta, piše, reže)

Bitna je i kognitivna spremnost za školu, koja uključuje:

-predznanje o sebi i svojoj porodici(ime i prezime (svoje i roditelja), adresu i broj telefona, siguran put od kuće do škole…)

-prostornu orentacu (desno, levo), vremensku orejntaciju (danas, juče, sutra), poznavanje količina i veličina

-brojanje (min do10) i računanje (sabiranje i oduzimanje na konkretnom materaijlu do 10)

-pamćenje i reprodukcija pesmica i priča

-dobru pažnju (oko 15-20min, namerna pažnja)

-razlikovanje i imenovanje boja; razijvenost grafomotoričkih veština  

Presudni faktor za procenu deteta nespremnim za školu najčešće bude manjak emocionalne zrelosti, velika zaigranost, nezainteresovanost za školsko gradivo (i predškolsku pripremu za školu), nemogućnost usmeravanja pažnje i koncentracije na dati sadržaj.  Mnogo ređe deca kaskaju u kognitivnom aspektu razvoja.

Znamo i iz sopstvenog iskustva da u uspešni ljudi nisu oni koji su "iznimno pametni" već oni koji su snalažljivi, saradljivi; oni znaju da procene bitno od nebitnog, "kada je dobro nešto reći a kada prećutati", ukratko – to su ljudi koji su socalno vešti.

U predškolskoj dobi, socalna spremnost za školu podrazumeva:

-ostvarivanje uspešne komunikace s vršnjacima i učiteljima i mogućnost saradnje s drugima

-poštovanje dogovorenih pravila, usvajanje društvenih normi

-kulturno ophođenje (hvala, molim, izvoli, oprosti)

-saradnja i deljenje s prateljima i rešavanje malih sukoba dogovorom

-izražavanje vlastitih želja i potreba i uvažavanje tuđih

-komunikativnost i asertivnost (znati reći "ne", odoleti pritisku vrnjaka)

Emocionalna spremnost za školu usko je vezana za socalnu spremnost a odnosi se na to da je dete postiglo određeni stepen stabilnosti. Lakše kontroliše emoce nego  u prethodnim fazama razvoja, viša mu je visina tolerancije na frustraciju i lakše podnosi neuspeh.

Od roditelja se dete u ovoj dobi odvaja bez većeg straha.

Sada je spremno da čeka na zadovoljenje svojih želja i potreba.

Dete ima uglavnom pozitivnu sliku o sebi te je samostalno u brizi za sebe. Takođe, motivisano je za učenje i pokazuje interes za isto.

Govorna spremnost za školu odnosi se  na izgovaranje glasova čisto i razgovetno. Dete može na temelju slušanja rastaviti reči na glasove i spajati glasove u reči (glasovna analiza i sinteza: nos = n-o-s; r-u-k-a = ruka); razume i sledi verbalna uputstva; izriče rečima što želi, treba, misli, oseća; sluša i učestvuje u grupnom razgovoru ; pripoveda u logičnom rasporedu (početak-sredina-kraj)

Za kraj, imajte na umu da i deca imaju brojna pitanja vezana za početak škole:

Šta se očekuje od mene, Što će biti ako.. Ko me (ne)voli... Ko je najjači...Zašto svima ide bolje nego meni? Zašto me učiteljica ne voli? Zašto sam tako glup? Zašto...?

Posvetite razgovore sa decom na tu temu, slušajte dete i uvažite njegove misli i osećanja